Život u Evropi

Otišao sam u Sloveniju da radim u AIESECu u periodu od godinu dana. Pokušaću da predstavim događaje koji će mi se dešavati za vreme mog boravka ovde. Ovaj blog je isključivo za mene i moje prijatelje koje zanima šta radim, ali svako ko želi je dobrodošao da pročita i da komentar!

Godinu dana je prošlo, a ja nastavljam sa svojim avanturama!
Recent Tweets @BoraVasovic
Posts I Like
Who I Follow
Posts tagged "maribor"

Ponekad je najbolje nemati očekivanja, znam koliko je to teško, ali na taj način nikada ne možete da se razočarate.

Dolazak vozom u Maribor, odlazak u dom, smeštaj u malu sobu sa dva kreveta, dva radna stola i dva ormara. Delimo kupatilo i kuhinju, ali na sam navikao i to nije ništa novo, živim tako već 10 meseci. Biće mi čudno kada budem imao svoj tuš i svoj frižider. Sa prozora doma mogu da vidim saobraćajni znak na kome stoji precrtan Maribor. Ponovo smo smešteni u neki najdalji deo grada, ali ni to nije ništa novo.

Prvog dana smo otišli u obilazak. Trebalo nam je dva sata. I od tada svaki dan je isti. Sa izuzetkom na jedan Uskrs, pa posle toga i drugi Uskrs, ali ove godine bez ikakve tradicije, samo kao datum u kalendaru.  

Šta se trenutno dešava je činjnica da sam već 5 dana sam u gradu, jer devojka sa kojom sam došao ovde da radim je otišla na odmor u Italiju. Sam u gradu gde poznajem dve osobe. Ne mogu ni njih da zovem svaki dan, mada kad god mi nešto zatreba uvek su tu da mi pomognu. 

Neki od najboljih prijatelja ovih dana su mi Twitter, Facebook, 9gag, Youtube, Skype kao i raznorazni linkovi za filmove i serije. Preživeću, barem po mom blogu može da se vidi da ovo i nije toliko strašno, ali istina, malo je dosadno.

Valjda će se ceo ovaj trud mog dolaska ovde isplatiti. Neki prvi rezultati su tu. Samo da tako nastavimo. Uskoro će i praznik, gde vidim da neće biti potrebe da ostajem ovde, ukoliko ne želim da budem jedina osoba u domu. Planiram da se polako pakujem i vraćam za Ljubljanu, pa i za Beograd.

Možda Maribor i jeste zanimljiv, ali ne ako ga sam doživljavaš.

Otvorio sam ovaj blog sa željom da pišem situacije koje proživljavam tokom svog boravka u Sloveniji. Možda su moja očekivanja bila previsoka ili je moje mišljenje, da ću imati jednu ludu i nezaboravnu godinu sa svakodnevnim događajima za pamćenje, bilo nerealno, jer sada ta ideja počinje polako da bledi. Nemojte pogrešno da me shvatite, ne žalim se, proživeo i iskusio sam svašta, proputovao sam dosta, ali problem je u tome što posle određenog vremena naviknete na situaciju takva kakva jeste i više se ne trudite da nešto menjate, već samo čekate da se ovo poglavlje vašeg života polako završi.

Ono što me je držalo motivisanim ovih nedelja je činjenica da sam znao da mi dolaze u posetu drugari iz Srbije i želeo sam da im na najbolji način predstavim Sloveniji i Ljubljanu. Istina da je potrebno svega 4 sata (sada već proverena informacija) da se obiđe Ljubljana i vidi sve što je vredno videti, ali to me nije sprečilo da sa entuzijazmom napravim detaljan plan našeg vikenda. Tako da kada su njih dvoje došli smo obišli centar, mostove, crkve, operu,  stari grad, tvrđavu, kafić na vrhu najviše zgrade u Ljubljani, Tivoli park, gde smo malo i odremali, zatim Metilkovu (alternativno mesto za noćni provod) kao i još jedan nebitan noćni klub. Posle 2 jako lepo provedena dana sa dragim ljudima, odlazimo na stanicu, pozdravljamo se i mašem dok voz odlazi za Beograd.

Stvar koja je potom usledila je priprema nacionalne konferencije za koju zaista nisam imao ideju kako će na kraju da ispadne. Prijem internacionalnih predavača, odlazak u hotel, šok uvidevši da imamo četiri zajedničke tuš kabine i četiri sobe od po 6, 8, 16 i 24 kreveta. Valjda je tako da ljudima ne bude hladno i da se više zbliže. Nekako je sve išlo manje-više svojim nekim tokom, ustajanje u 8h, predavanja ceo dan, uz kafu i red bull, uveče žurka do 5h i tako 3 dana. Navikne se čovek posle nekog vremena. Vreme je proletelo. Konferencija dođe i prođe, ali ono što ostane posle su prijatelji koje si stekao i lepe uspomene kojih ćeš se rado sećati.

Počeo je April. Plan je da odem u Maribor na mesec dana, promenim malo sredinu i vidim da li mogu da napravim nešto od AIESECa tamo. Završavam sve bitne stvari u Ljubljani, sa osmehom na licu se pozdravljam sa 13 kvadrata i jako sam srećan što neću morati da gledam tu sobu barem neko vreme, pakujem kofere i sa drugaricom sedam u voz.

Počinje jedan, ja se bar nadam, jako zanimljiv mesec.