Final chapter

Poslednji dani u Ljubljani. Sada mi izgleda kao da sam pre samo nekoliko nedelja prvi put izašao iz voza upoznao moj MC tim i započeo mandat. Razmišljam o celom iskustvu i dok prolazim kroz postove na blogu prisećam se svega što se izdešavalo, dobro i loše, lepo i ružno… Ovaj blog mi je pomogao da sačuvam te uspomene, jer sad dok ga čitam, shvatam da je cela godina bila jako uzbudljiva.

Završavam sve stvari vezane za AIESEC Sloveniju da bih mogao da odem čiste savesti. Znam da sam uradio sve što sam mogao i na kraju ipak napravio neku pozitivnu promenu u zemlji. Godinu dana je jako dug period i prosto se vežeš za ljude i navikneš na jedan način života. Dok se polako pakujem, gledam u svoju sobu od 13 kvadrata, žao mi je što odlazim iz nje, jer sam ipak proveo 8 meseci života ovde. Opraštam se sa ljudima, istina ne sa svima, ali i nemam taj osećaj da odlazim zauvek, nego da sam samo privremeno odsutan i da ću se uskoro vratiti. Nije lako. Svašta smo proživeli zajedno ovde. Jedno poglavlje mog života je završeno. Možda sam mislio da ću biti srećan što odlazim, ali nije tako.

Dok krećem, kasnim na voz, jer vučem 3 kofera, rolere i bicikl. Ulazim uz zvuk pištaljke konduktera i krećem. Gledam kroz prozor u prelepe delove Slovenije i kroz glavu mi prolaze slike studentskog doma u kojem sam živeo, Kenije, Dubajia, ICa, timskih dana, SIMSa, žurki, Bleda, Ljubljane, Roterdama, NatCOa, nove godine, MCP izbora, Budimpeste, IPMa, Y2B foruma, Portoroža, raznih ljudi koje sam upoznao i zavoleo, poslednjih zajedničkih dana… Znam da će mi ovo biti jedan period života koji ću pamtiti zauvek.

A šta će se dešavati kada se vratim u Srbiji, ostaje da saznam.

Satisfaction, before it all ends

Nešto što sam naučio tokom svog provedenog vremena u Sloveniji je da potisnem loša sećanja i da se više ne vraćam na njih. Znam da je u Mariboru bilo dosadno, ali sada se više ni ne sećam toga, kao da je bilo pre godinu dana, a ne pre jedan mesec.

Po povratku u Ljubljanu drug me je posetio, tako da smo imali jako uzbudljivu nedelju, počevši od toga da smo za 3 sata obišli celu Ljubljanu, uveče izašli u par klubova, ali što je najbitnije, išli na jednodnevi izlet na more. Pošto je ovo jedino more koje ću videti ove godine, odao sam mu počast time što sam ušao do kolena u vodu. Bila je hladna tako da nisam ni trebao da ulazim. Piran je jako lep, stare kuće, čiste plaže, riblji restorani, svež morski vazduh, stari grad, sa predivnim pogledom na more i planine. Ako bih pokušao da vam opišem arhitekturu, ne bih znao odakle da počnem, jer je jako specifična, vidi se uticaj austrijskog, italijanskog stila sa našim balkanskim tragovima.

Posle ludih nekoliko dana, odlazimo u Beograd, gde počinje jedan potpuno nov način života. Zaista mi je nedostajao moj grad, porodica, moji prijatelji, moja kola, soba, kuče… Jednostavno sam uživao u svakom provedenom danu, trudio se da ga iskoristim na najbolji i najproduktivniji način. Istina da je taj stil života trenutno za mene jako čudan, jer sam navikao na jednu rutinu ovde u Sloveniji, pa sam se trudio da to ne pokazujem ostalima i da se uklopim i ispoštujem svaki poziv koji sam dobio. Svakodnevni sastanci uz kafu ili pivo sa prijateljima je jednostavno nezamenjiv osećaj koji nažalost ovde ne poznajem.

Zatim sledi, meni po redu sedma konferencija koju sam čekao neko vreme, 99ti NatCO.  Kao i uvek mladi ljudi puni energije, motivacije, želje da promene nešto su mi povećavali raspoloženje iz dana u dan. Rad sa novim nacionalnim timom AIESECa Srbije kao i sa mojim novim timom su trenuci koje ću pamtiti. Naravno, ne može da prođe bez tematskih žurki, gde je svako veče bilo priča za sebe. Bilo je i jako lepih, ali i ne toliko prijatnih momenata koje sad više ne mogu da promenim i koji su mi ostavili neke ožiljke u sećanju. Konferencija je krunisana sa večeri veterana gde sam se po prvi put posle tri godine našao sa one „crne” strane AIESECa Srbije, uz tradicionalni SLAM kojeg se kao po istoj tradiciji ne sećam.

Konferencija je gotova. Trudim se da završim sve obaveze u Beogradu i narednih nedelju dana provodim sa novim timom, starim društvom, drugaricom iz Makedonije, viđam se sa svim ljudima koji mi znače, popravljam odnose koje sam pokvario na NatCOu, ali takođe ostvarujem kontake sa novim osobama koje sam upoznao i sa kojima sam proveo lepe trenutke. Polako se pakujem i dok se pozdravljam, objašnjavam da će mesec dana proleteti i da ću se vratiti i pre nego što počnem da nedostajem.

Na stanici ovog puta samo me jedan drugar ispraća. Dok ulazim u voz polako krećem da razmišljam šta me čeka u Ljubljani, kako da na najbrži način proživim ovaj mesec i odjednom shvatam da će se celo jedno poglavlje mog života završiti jako brzo…

Moments of reflection, happiness and excitement

Otvorio sam ovaj blog sa željom da pišem situacije koje proživljavam tokom svog boravka u Sloveniji. Možda su moja očekivanja bila previsoka ili je moje mišljenje, da ću imati jednu ludu i nezaboravnu godinu sa svakodnevnim događajima za pamćenje, bilo nerealno, jer sada ta ideja počinje polako da bledi. Nemojte pogrešno da me shvatite, ne žalim se, proživeo i iskusio sam svašta, proputovao sam dosta, ali problem je u tome što posle određenog vremena naviknete na situaciju takva kakva jeste i više se ne trudite da nešto menjate, već samo čekate da se ovo poglavlje vašeg života polako završi.

Ono što me je držalo motivisanim ovih nedelja je činjenica da sam znao da mi dolaze u posetu drugari iz Srbije i želeo sam da im na najbolji način predstavim Sloveniji i Ljubljanu. Istina da je potrebno svega 4 sata (sada već proverena informacija) da se obiđe Ljubljana i vidi sve što je vredno videti, ali to me nije sprečilo da sa entuzijazmom napravim detaljan plan našeg vikenda. Tako da kada su njih dvoje došli smo obišli centar, mostove, crkve, operu,  stari grad, tvrđavu, kafić na vrhu najviše zgrade u Ljubljani, Tivoli park, gde smo malo i odremali, zatim Metilkovu (alternativno mesto za noćni provod) kao i još jedan nebitan noćni klub. Posle 2 jako lepo provedena dana sa dragim ljudima, odlazimo na stanicu, pozdravljamo se i mašem dok voz odlazi za Beograd.

Stvar koja je potom usledila je priprema nacionalne konferencije za koju zaista nisam imao ideju kako će na kraju da ispadne. Prijem internacionalnih predavača, odlazak u hotel, šok uvidevši da imamo četiri zajedničke tuš kabine i četiri sobe od po 6, 8, 16 i 24 kreveta. Valjda je tako da ljudima ne bude hladno i da se više zbliže. Nekako je sve išlo manje-više svojim nekim tokom, ustajanje u 8h, predavanja ceo dan, uz kafu i red bull, uveče žurka do 5h i tako 3 dana. Navikne se čovek posle nekog vremena. Vreme je proletelo. Konferencija dođe i prođe, ali ono što ostane posle su prijatelji koje si stekao i lepe uspomene kojih ćeš se rado sećati.

Počeo je April. Plan je da odem u Maribor na mesec dana, promenim malo sredinu i vidim da li mogu da napravim nešto od AIESECa tamo. Završavam sve bitne stvari u Ljubljani, sa osmehom na licu se pozdravljam sa 13 kvadrata i jako sam srećan što neću morati da gledam tu sobu barem neko vreme, pakujem kofere i sa drugaricom sedam u voz.

Počinje jedan, ja se bar nadam, jako zanimljiv mesec.   

Pieces of experience Part II

Budimpešta. Da budem iskren, sada se više i ne sećam kako je bilo. Kao da je prošlo godinu dana, a ne samo jedan mesec. Obilazak grada.. centar, trgovi, mostovi, zamak, spomenici, kafići, klubovi.. Bio sam ovde zadnji put pre 8 godina, a i dalje se svega sećam. Odlučio sam da odem u jednodevni obilazak Bratislave, jer sam oduvek želeo da vidim ovaj grad. Stigao u 9 ujutru, uzeo mapu, prošetao se kroz centar, napravio par slika, kupio snežnu kuglu kao suvenir, popio nekoliko slovačkih piva, jeo gulaš i vratio se u Budimpeštu. Jako lepo proveden dan.

Konferencija zbog koje sam i došao je počela. 200 ljudi iz 100 zemalja su stigli. 12 dana napornog rada uz razne sessione, minimalne pauze i (ne)dovoljno lude žurke. Sve je prošlo odlično, bez zamerki. Pakujem kofer i sa svojim timom se vraćam za Sloveniju.

Ništa preterano nisam propustio time što nisam bio ovde mesec dana. Sve je isto. I dalje nekako preživljavamo i sastavljamo kraj sa krajem. Vidim da će tako biti i do kraja mog boravka ovde.

Jednostavno sam se navikao na ovakav život. 13 kvadrata mi više ne predstavlja problem, ostanak petkom i subotom uveče kući, mi je sada rutina, provođenje više od 10 sati u kancalariji jer nemam šta drugo da radim, mi se sada dopada i ne bunim se.

Ali moj jednolični svakodnevni  život ovde „pokvarila je činjenica da sam morao hitno da odem do Beograda na par dana. Što sam i učinio.

Ono čto mi se dopada je da svaki put kada se vratim zateknem nešto novo, kao što je na primer BusPlus uređaj  i začuđeni i zbunjeni kondukteri koji ne znaju dal mogu ili ne mogu da kupim kartu u autobusu.

Ostajem par dana, završavam sve što treba, planiram sa novim timom i uviđam da će ovo biti još jedna opasna AIESEC godina. Uspevam da se  vidim sa svima koje sam planirao, što me čini jako srećnim. Sve sam postigao i zbog toga sam zadovoljan.

Pakujem kofer i odlazim na stanicu. Ukrcavam se u voz, u toku puta shvatam da švercujem dva boksa cigara, ali lagano nastavljam da spavam i budim se u Ljubljani.

Od mog dolaska do sada sam samo trošio pare, jeo, pio i provodio vreme za lap topom. Ništa pametno nisam uradio, niti se bilo šta značajno dogodilo.

Valjda će se nešto uskoro desiti…

Pieces of experience Part I

Nisam dugo pisao. Nisam imao vremena da sastavim neki zanimljiv post koji će ljudi (ako neko uopšte čita ovo osim moje mame) videti, prokomentarisati i eventualno se nasmejati.

I dalje nemam ideju, niti inspiraciju, zato ću samo nabrojati i dati poneki komentar na stvari koje su se desile u proteklih mesec dana, čisto da ih ja ne zaboravim i verujem da ću se smejati jednom kada ovo budem čitao!

Nova Godina od koje je bilo zanimljivije čekanje na semaforu dan posle kao i kupovina na trafici, jer smo za naše date pare zapravo dobili nešto.

Mini žurka gde su se svi super proveli osim mene.

Intervju za AIESEC Srbije CC core VPHR&P IMP 2013, ko razume šta je napisano, shvatiće da sam se jako radovao kada sam bio odabran. Biće ovo luda godina koju ću pamtiti do kraja života.

Opuštena noć gde smo Matke, Vlada i ja proveli veče kao nekada davno, lagano opuštanje uz muziku, pivo, vodku i pelinkovac..hm dal je bilo još nešto?

NS reunion uz ludo društvo i kuvano vino sa demonstracijom otvaranja crnog vina varjačom na sred dnevne sobe, u stilu vozača Formule 1, gde je najgore prošao plafon!

Badnje veče i šetnja sa drugaricom do Hrama, gde sam se prisustvovao topovskim, mada bih ja dodao i atomskim udarima naše omladine. Nikad više.

Božićni ručak uz porodicu i na kraju veče provedeno sa dve special AIESEC osobe. Lepo je kad znaš da ćeš na neke ljude uvek moći da računaš. #AIESECFON

Poslednje okupljanje u mom stanu, moja ekipa, moji ljudi, moji drugari, ozbiljne i neozbiljne priče, napijanje i smejanje. Jako lepo provedeno veče uz prave prijatelje!

I naravno Srpska Nova Godina gde ne znam šta je bilo gore, muzika, pivo u malim plastičnim čašama ili sam prostor. Ali situaciju je popravio after party kod mene, koji iz određenih razloga, nisam želeo da se završi.

Povratak u Ljubljanu, rušenje laptopa sa stola posle 2 dana provedenih tamo i odnošenje istog u servis po ko zna koji put u protekla 4 meseca. Sledi dosadan život u 13 kvadrata, malo svađanja, nekoliko prepiranja uz često gledanje u plafon i poneko pivo. Par izlazaka, par klubova, par mini napijanja i mnogo spavanja.

Čekao sam odlazak u Madjarsku. Čekao sam neku promenu. Čekao sam konferenciju.

Konačno sam stigao u Budimpeštu i sve je polako krenulo…

To be continued.. 

Step by step, day by day

Cini mi se da sve vreme, od kad sam stigao ovde, pisem o nekim losim stvarima koje su mi se desile, i da se nista pozitivno nije dogodilo od kad sam dosao.

Ali evo, posto sam pre tri nedelje odlucio da resavam probleme na svoj nacin, posto sam obecao sebi, a i drugima, da se necu vise nervirati ni oko cega, situacija je postala jako bolja. Zapravo nista nije bolje, generalno je isto, cak su se neke stvari i pogorsale, ali je meni, sa ovim stavom ili ovakvom filozofijom, nazovite kako god zelite, koju trenutno imam, zaista super.  Isplanirao sam ovaj mesec i po tim nekim principima se vodim i veoma ih postujem.

Budjenje uz dorucak. Vise ne moram da budem u kancalariji od ranog jutra, tako da jedem bez zurbe i panike da cu zakasniti na dogovoreno radno vreme, jer u slucaju kasnjenja 10 minuta, gubim jedan, od cetrnaest dana godisnjeg odmora.  Jel sam napomenuo da radim volonterski u nevladinoj organizaciji!?

Kafa u svom domu, a ne iz automata za 30 centi kao ranije. Internet, vesti, blic, B92, njuz J, twitter, facebook, skype… Sada vidim da su ovo neke sitnice koje su mi nedostajale i bez kojih, ja barem, zaista ne mogu. To tek shvatis kada ti neko oduzme tvoje ustaljene navike koje si izgradio kroz zivot!

Fleksibilno radno vreme u kancalariji, rucak u omiljenom restoranu, gde se uvek lepo ispricam sa kelnerom iz Srbije, koji mi pritom donosi vece porcije, specijalno za mene. Verovatno mu nedostaje domovina, kao i meni!  Bilo je potrebno da nadjem nacin da izbacim sav stres i svu negativnu energiju koju sam imao, tako da posle kratkog odmora kuci, svako vece odem na trening. Po zavrsetku treninga ,iako iscrpljen i umoran, osecam se, verovali ili ne, zdravije i opustenije!

Veceri provodim uz internet, odgovaranje na mailove, chatovanje sa drugarima iz Srbije i sveta, povremeno pogledam neku epizodu razlicitih serija, za veceru plazma i mleko pa caj od sumskog voca i najzad krevet. Na ovo se trenutno svode moji dani ovde.

Ali…uzivam u tome!

I am getting old

Jutro je. Cimerka me budi u 7h, istina ne namerno, al ipak moze da bude malo pazljivija.

Ustajem tek u 10h i razmisljam koju cu losu vest danas da cujem. Mora da cujem neku. Za sada nije prosao dan, a da ne dobijem neku informaciju za koju nisam imao pojma da se desila ili ce se desiti, a koja itekako utice na mene. 

Dan je poceo. Sto sam vise ovde to mi se cini da postajem sve vise i vise asocijalan i povucen. Jednostavno u nekim trenucima mi najvise prija moja studentska soba i lap top. Osecam da bih mogao sate da provedem na taj nacin…Sto zapravo zadnjih nedelju dana i cinim. Imam godinu dana da istrazim grad, koji se po recima ljudi koji u njemu zive obidje za 3 dana! 

Dorucak, office, rucak, office, vecera, pa dom, na to su se trenutno svele moje obaveze u Ljubljani. I ako vec uveliko radimo, ocesam se kao da jos uvek nisam osetio pravi razlog svog dolaska, kao da mi nesto fali. To je i istina usled cinjenice da sam trenutno jedini MC clan u zemlji! Ocemo li se sakupiti vise, da najzad imamo sastanak svi zajedno u jednoj prostoriji bez Skype-a i mikrofona, da planirano na stolu, da se gledamo u oci. Nadam se da ce se i to desiti ubrzo.

Vece je. Dosta sam uradio danas ili ja barem tako mislim. Lezem na krevet sa pogledom u plafon i pocinjem da razmisljam o tome kako mi posle ovakvog tipicnog dana nista vise nije zanimljivo. Osecam da postajem matori cinik.

To me plasi…