The right path

Posle već nekog dužeg vremena provedenog u Srbiji, ponekad se zapitam da li trenutno radim pravu stvar. Dani su se sveli na rad na projektu, mnogobrojnim sastancima, ponekim kafama i cedevitama i sa vremena na vreme nekim večernjim izlaskom uz par piva. Sa druge strane potpuno sam zapostavio fakultet, ni ne znam da li studiram tu više.

Što se tiče projekta, izabrali smo 12 ljudi sa kojima ćemo raditi. Jako sam zadovoljan što imam takvu ekipu pored sebe i zaista verujem da ćemo zajedno da izguramo sve ovo do kraja.

Jednodnevna tranzicija se desila, kućna atmosfera uz piće, hranu, sessione i kafu. Jako prijatan i opušten dan.

Rednovni sastanci idu po planu. Trenutno sam malo izgubljen pored toliko informacija koje sam dobio vezanih za konferenciju u Rusiji i nisam najsigurniji šta i kako treba da radim.

Nadam se da ću se uskoro vratiti na pravi put.

Working hard or hardly working

Uzbudljivih par nedelja je prošlo. Svako je radio za GLS ono što najbolje zna.

Naš Bog Laza je sredio hotel, apsolutno samo njegovom zaslugom treba da imamo hotel sa 5 zvezdica u centru Novog Sada. Ali Lazine svemoćne sposobnosti Zevsa i Apolonski šarm, mu ipak nisu bile dovoljne da za džabe sredi sve lokacije…Takođe, ovih dana, Laza je imao ogromnih problema, gde je ceo tim pokušao da mu pomogne, ali jednostavno i pored svih naših napora, Laza ipak nije uspeo da raskine sa devojkom. Ipak mora još malo da vežba i raising i raskid!

Uspešna nedelja i za našu korporativnu devojku Sašku. Posle nekoliko napornih i iscrpljujućih sastanka, prvi rezultati su tu. Naime, Saška je uspela da proda priču GLSa kompaniji, koji su bili oduševljeni i pristali na saradnju i kao rezultat joj dali paket sa ne jednim, nego dva voćna jogurta, 2 sveske i čak 3 mala čokoladna mleka.. Još samo 50 ovakvih sastanaka i svaki delegat će moći da uživa u čarima ovih divnih mlečnih proizvoda. Samo napred Saška!

Naš finansijer Acko je ulagao velike napore, jako detaljno i sa punom koncentracijom i motivacijom pravio budžet i cash flow za njegov put u Indiju. Istraživao je fondove i fondacije, pisao ministarstvima i tražio pisma podrške, kako bi sakupio pare za avionsku kartu. I posle toliko uloženog vremena, uspeo je u tome.

Alex, ma koliko se trudila, je uvidela da joj beogradsko sunce i ogromne vrućine ne prijaju u pravljenju komunikacionog plana i umesto da spusti roletne i upali klimu, ona je zaključila da ne može da radi u ovakvim uslovima, tako da se odlučila za lakšu varijantu, spakovala kofere i otišla u Grčku da radi za GLS. Želimo joj svu sreću.

Neko provodi vreme u Beogradu, neko uživa u lepoti Moskve. Pošto je shvatila da u Srbiji nema lepih momaka, Milena je morala da potraži sreću u Rusiji. Posle jako teških uslova sa kojima se susrela trenutno joj najveću muku zadaju jedne zelene okice i smeđa kosa. Go for it Milena.

Šiljković je jako ozbiljno shvatila posao VDa i usled prevelikog stresa, posle 2 dana mandata odlučila da se malo odmori i ode na more. Ona se odmarala i pocrnela, a mi radili i crnčili. Možda je tako bilo i najbolje.

I dok su svi ostali pomalo radili, Nemanjić je sa punim entuzijazmom planirao da ceo avgust posveti GLSu. Ali nije mogao da izađe na kraj sa rejdžom MCja, tako da je odlučio da replanning, pravljenje konkretnih koraka i načina rada sa menadžerima, ipak završi u Wellness i Spa centru u Moskvi. Mnogo ga je pogodilo to što ide u Rusiju da je morao da ode u Guču na par dana da se relaksira uz trubu i rakiju. Tako to radi CCP.

I na kraju ko je ostao. Ja, koji sam izigravao šofera, išao na kafe, pravio JDjeve, promovisao i puštao aplikacije, pravio klipove, sređivao slike, imao intervjue i odabrao menadžere. I sada, kao nagradu za svoj uspešan rad i rezultat, imam tu čast i privilegiju da odem na SPAS. Hvala puno.

A šta će se dešavati u nekom narednom periodu ostaje da vidimo. 

Final chapter

Poslednji dani u Ljubljani. Sada mi izgleda kao da sam pre samo nekoliko nedelja prvi put izašao iz voza upoznao moj MC tim i započeo mandat. Razmišljam o celom iskustvu i dok prolazim kroz postove na blogu prisećam se svega što se izdešavalo, dobro i loše, lepo i ružno… Ovaj blog mi je pomogao da sačuvam te uspomene, jer sad dok ga čitam, shvatam da je cela godina bila jako uzbudljiva.

Završavam sve stvari vezane za AIESEC Sloveniju da bih mogao da odem čiste savesti. Znam da sam uradio sve što sam mogao i na kraju ipak napravio neku pozitivnu promenu u zemlji. Godinu dana je jako dug period i prosto se vežeš za ljude i navikneš na jedan način života. Dok se polako pakujem, gledam u svoju sobu od 13 kvadrata, žao mi je što odlazim iz nje, jer sam ipak proveo 8 meseci života ovde. Opraštam se sa ljudima, istina ne sa svima, ali i nemam taj osećaj da odlazim zauvek, nego da sam samo privremeno odsutan i da ću se uskoro vratiti. Nije lako. Svašta smo proživeli zajedno ovde. Jedno poglavlje mog života je završeno. Možda sam mislio da ću biti srećan što odlazim, ali nije tako.

Dok krećem, kasnim na voz, jer vučem 3 kofera, rolere i bicikl. Ulazim uz zvuk pištaljke konduktera i krećem. Gledam kroz prozor u prelepe delove Slovenije i kroz glavu mi prolaze slike studentskog doma u kojem sam živeo, Kenije, Dubajia, ICa, timskih dana, SIMSa, žurki, Bleda, Ljubljane, Roterdama, NatCOa, nove godine, MCP izbora, Budimpeste, IPMa, Y2B foruma, Portoroža, raznih ljudi koje sam upoznao i zavoleo, poslednjih zajedničkih dana… Znam da će mi ovo biti jedan period života koji ću pamtiti zauvek.

A šta će se dešavati kada se vratim u Srbiji, ostaje da saznam.

Satisfaction, before it all ends

Nešto što sam naučio tokom svog provedenog vremena u Sloveniji je da potisnem loša sećanja i da se više ne vraćam na njih. Znam da je u Mariboru bilo dosadno, ali sada se više ni ne sećam toga, kao da je bilo pre godinu dana, a ne pre jedan mesec.

Po povratku u Ljubljanu drug me je posetio, tako da smo imali jako uzbudljivu nedelju, počevši od toga da smo za 3 sata obišli celu Ljubljanu, uveče izašli u par klubova, ali što je najbitnije, išli na jednodnevi izlet na more. Pošto je ovo jedino more koje ću videti ove godine, odao sam mu počast time što sam ušao do kolena u vodu. Bila je hladna tako da nisam ni trebao da ulazim. Piran je jako lep, stare kuće, čiste plaže, riblji restorani, svež morski vazduh, stari grad, sa predivnim pogledom na more i planine. Ako bih pokušao da vam opišem arhitekturu, ne bih znao odakle da počnem, jer je jako specifična, vidi se uticaj austrijskog, italijanskog stila sa našim balkanskim tragovima.

Posle ludih nekoliko dana, odlazimo u Beograd, gde počinje jedan potpuno nov način života. Zaista mi je nedostajao moj grad, porodica, moji prijatelji, moja kola, soba, kuče… Jednostavno sam uživao u svakom provedenom danu, trudio se da ga iskoristim na najbolji i najproduktivniji način. Istina da je taj stil života trenutno za mene jako čudan, jer sam navikao na jednu rutinu ovde u Sloveniji, pa sam se trudio da to ne pokazujem ostalima i da se uklopim i ispoštujem svaki poziv koji sam dobio. Svakodnevni sastanci uz kafu ili pivo sa prijateljima je jednostavno nezamenjiv osećaj koji nažalost ovde ne poznajem.

Zatim sledi, meni po redu sedma konferencija koju sam čekao neko vreme, 99ti NatCO.  Kao i uvek mladi ljudi puni energije, motivacije, želje da promene nešto su mi povećavali raspoloženje iz dana u dan. Rad sa novim nacionalnim timom AIESECa Srbije kao i sa mojim novim timom su trenuci koje ću pamtiti. Naravno, ne može da prođe bez tematskih žurki, gde je svako veče bilo priča za sebe. Bilo je i jako lepih, ali i ne toliko prijatnih momenata koje sad više ne mogu da promenim i koji su mi ostavili neke ožiljke u sećanju. Konferencija je krunisana sa večeri veterana gde sam se po prvi put posle tri godine našao sa one „crne” strane AIESECa Srbije, uz tradicionalni SLAM kojeg se kao po istoj tradiciji ne sećam.

Konferencija je gotova. Trudim se da završim sve obaveze u Beogradu i narednih nedelju dana provodim sa novim timom, starim društvom, drugaricom iz Makedonije, viđam se sa svim ljudima koji mi znače, popravljam odnose koje sam pokvario na NatCOu, ali takođe ostvarujem kontake sa novim osobama koje sam upoznao i sa kojima sam proveo lepe trenutke. Polako se pakujem i dok se pozdravljam, objašnjavam da će mesec dana proleteti i da ću se vratiti i pre nego što počnem da nedostajem.

Na stanici ovog puta samo me jedan drugar ispraća. Dok ulazim u voz polako krećem da razmišljam šta me čeka u Ljubljani, kako da na najbrži način proživim ovaj mesec i odjednom shvatam da će se celo jedno poglavlje mog života završiti jako brzo…

My, myself and I

Ponekad je najbolje nemati očekivanja, znam koliko je to teško, ali na taj način nikada ne možete da se razočarate.

Dolazak vozom u Maribor, odlazak u dom, smeštaj u malu sobu sa dva kreveta, dva radna stola i dva ormara. Delimo kupatilo i kuhinju, ali na sam navikao i to nije ništa novo, živim tako već 10 meseci. Biće mi čudno kada budem imao svoj tuš i svoj frižider. Sa prozora doma mogu da vidim saobraćajni znak na kome stoji precrtan Maribor. Ponovo smo smešteni u neki najdalji deo grada, ali ni to nije ništa novo.

Prvog dana smo otišli u obilazak. Trebalo nam je dva sata. I od tada svaki dan je isti. Sa izuzetkom na jedan Uskrs, pa posle toga i drugi Uskrs, ali ove godine bez ikakve tradicije, samo kao datum u kalendaru.  

Šta se trenutno dešava je činjnica da sam već 5 dana sam u gradu, jer devojka sa kojom sam došao ovde da radim je otišla na odmor u Italiju. Sam u gradu gde poznajem dve osobe. Ne mogu ni njih da zovem svaki dan, mada kad god mi nešto zatreba uvek su tu da mi pomognu. 

Neki od najboljih prijatelja ovih dana su mi Twitter, Facebook, 9gag, Youtube, Skype kao i raznorazni linkovi za filmove i serije. Preživeću, barem po mom blogu može da se vidi da ovo i nije toliko strašno, ali istina, malo je dosadno.

Valjda će se ceo ovaj trud mog dolaska ovde isplatiti. Neki prvi rezultati su tu. Samo da tako nastavimo. Uskoro će i praznik, gde vidim da neće biti potrebe da ostajem ovde, ukoliko ne želim da budem jedina osoba u domu. Planiram da se polako pakujem i vraćam za Ljubljanu, pa i za Beograd.

Možda Maribor i jeste zanimljiv, ali ne ako ga sam doživljavaš.

Moments of reflection, happiness and excitement

Otvorio sam ovaj blog sa željom da pišem situacije koje proživljavam tokom svog boravka u Sloveniji. Možda su moja očekivanja bila previsoka ili je moje mišljenje, da ću imati jednu ludu i nezaboravnu godinu sa svakodnevnim događajima za pamćenje, bilo nerealno, jer sada ta ideja počinje polako da bledi. Nemojte pogrešno da me shvatite, ne žalim se, proživeo i iskusio sam svašta, proputovao sam dosta, ali problem je u tome što posle određenog vremena naviknete na situaciju takva kakva jeste i više se ne trudite da nešto menjate, već samo čekate da se ovo poglavlje vašeg života polako završi.

Ono što me je držalo motivisanim ovih nedelja je činjenica da sam znao da mi dolaze u posetu drugari iz Srbije i želeo sam da im na najbolji način predstavim Sloveniji i Ljubljanu. Istina da je potrebno svega 4 sata (sada već proverena informacija) da se obiđe Ljubljana i vidi sve što je vredno videti, ali to me nije sprečilo da sa entuzijazmom napravim detaljan plan našeg vikenda. Tako da kada su njih dvoje došli smo obišli centar, mostove, crkve, operu,  stari grad, tvrđavu, kafić na vrhu najviše zgrade u Ljubljani, Tivoli park, gde smo malo i odremali, zatim Metilkovu (alternativno mesto za noćni provod) kao i još jedan nebitan noćni klub. Posle 2 jako lepo provedena dana sa dragim ljudima, odlazimo na stanicu, pozdravljamo se i mašem dok voz odlazi za Beograd.

Stvar koja je potom usledila je priprema nacionalne konferencije za koju zaista nisam imao ideju kako će na kraju da ispadne. Prijem internacionalnih predavača, odlazak u hotel, šok uvidevši da imamo četiri zajedničke tuš kabine i četiri sobe od po 6, 8, 16 i 24 kreveta. Valjda je tako da ljudima ne bude hladno i da se više zbliže. Nekako je sve išlo manje-više svojim nekim tokom, ustajanje u 8h, predavanja ceo dan, uz kafu i red bull, uveče žurka do 5h i tako 3 dana. Navikne se čovek posle nekog vremena. Vreme je proletelo. Konferencija dođe i prođe, ali ono što ostane posle su prijatelji koje si stekao i lepe uspomene kojih ćeš se rado sećati.

Počeo je April. Plan je da odem u Maribor na mesec dana, promenim malo sredinu i vidim da li mogu da napravim nešto od AIESECa tamo. Završavam sve bitne stvari u Ljubljani, sa osmehom na licu se pozdravljam sa 13 kvadrata i jako sam srećan što neću morati da gledam tu sobu barem neko vreme, pakujem kofere i sa drugaricom sedam u voz.

Počinje jedan, ja se bar nadam, jako zanimljiv mesec.   

Pieces of experience Part II

Budimpešta. Da budem iskren, sada se više i ne sećam kako je bilo. Kao da je prošlo godinu dana, a ne samo jedan mesec. Obilazak grada.. centar, trgovi, mostovi, zamak, spomenici, kafići, klubovi.. Bio sam ovde zadnji put pre 8 godina, a i dalje se svega sećam. Odlučio sam da odem u jednodevni obilazak Bratislave, jer sam oduvek želeo da vidim ovaj grad. Stigao u 9 ujutru, uzeo mapu, prošetao se kroz centar, napravio par slika, kupio snežnu kuglu kao suvenir, popio nekoliko slovačkih piva, jeo gulaš i vratio se u Budimpeštu. Jako lepo proveden dan.

Konferencija zbog koje sam i došao je počela. 200 ljudi iz 100 zemalja su stigli. 12 dana napornog rada uz razne sessione, minimalne pauze i (ne)dovoljno lude žurke. Sve je prošlo odlično, bez zamerki. Pakujem kofer i sa svojim timom se vraćam za Sloveniju.

Ništa preterano nisam propustio time što nisam bio ovde mesec dana. Sve je isto. I dalje nekako preživljavamo i sastavljamo kraj sa krajem. Vidim da će tako biti i do kraja mog boravka ovde.

Jednostavno sam se navikao na ovakav život. 13 kvadrata mi više ne predstavlja problem, ostanak petkom i subotom uveče kući, mi je sada rutina, provođenje više od 10 sati u kancalariji jer nemam šta drugo da radim, mi se sada dopada i ne bunim se.

Ali moj jednolični svakodnevni  život ovde „pokvarila je činjenica da sam morao hitno da odem do Beograda na par dana. Što sam i učinio.

Ono čto mi se dopada je da svaki put kada se vratim zateknem nešto novo, kao što je na primer BusPlus uređaj  i začuđeni i zbunjeni kondukteri koji ne znaju dal mogu ili ne mogu da kupim kartu u autobusu.

Ostajem par dana, završavam sve što treba, planiram sa novim timom i uviđam da će ovo biti još jedna opasna AIESEC godina. Uspevam da se  vidim sa svima koje sam planirao, što me čini jako srećnim. Sve sam postigao i zbog toga sam zadovoljan.

Pakujem kofer i odlazim na stanicu. Ukrcavam se u voz, u toku puta shvatam da švercujem dva boksa cigara, ali lagano nastavljam da spavam i budim se u Ljubljani.

Od mog dolaska do sada sam samo trošio pare, jeo, pio i provodio vreme za lap topom. Ništa pametno nisam uradio, niti se bilo šta značajno dogodilo.

Valjda će se nešto uskoro desiti…

Pieces of experience Part I

Nisam dugo pisao. Nisam imao vremena da sastavim neki zanimljiv post koji će ljudi (ako neko uopšte čita ovo osim moje mame) videti, prokomentarisati i eventualno se nasmejati.

I dalje nemam ideju, niti inspiraciju, zato ću samo nabrojati i dati poneki komentar na stvari koje su se desile u proteklih mesec dana, čisto da ih ja ne zaboravim i verujem da ću se smejati jednom kada ovo budem čitao!

Nova Godina od koje je bilo zanimljivije čekanje na semaforu dan posle kao i kupovina na trafici, jer smo za naše date pare zapravo dobili nešto.

Mini žurka gde su se svi super proveli osim mene.

Intervju za AIESEC Srbije CC core VPHR&P IMP 2013, ko razume šta je napisano, shvatiće da sam se jako radovao kada sam bio odabran. Biće ovo luda godina koju ću pamtiti do kraja života.

Opuštena noć gde smo Matke, Vlada i ja proveli veče kao nekada davno, lagano opuštanje uz muziku, pivo, vodku i pelinkovac..hm dal je bilo još nešto?

NS reunion uz ludo društvo i kuvano vino sa demonstracijom otvaranja crnog vina varjačom na sred dnevne sobe, u stilu vozača Formule 1, gde je najgore prošao plafon!

Badnje veče i šetnja sa drugaricom do Hrama, gde sam se prisustvovao topovskim, mada bih ja dodao i atomskim udarima naše omladine. Nikad više.

Božićni ručak uz porodicu i na kraju veče provedeno sa dve special AIESEC osobe. Lepo je kad znaš da ćeš na neke ljude uvek moći da računaš. #AIESECFON

Poslednje okupljanje u mom stanu, moja ekipa, moji ljudi, moji drugari, ozbiljne i neozbiljne priče, napijanje i smejanje. Jako lepo provedeno veče uz prave prijatelje!

I naravno Srpska Nova Godina gde ne znam šta je bilo gore, muzika, pivo u malim plastičnim čašama ili sam prostor. Ali situaciju je popravio after party kod mene, koji iz određenih razloga, nisam želeo da se završi.

Povratak u Ljubljanu, rušenje laptopa sa stola posle 2 dana provedenih tamo i odnošenje istog u servis po ko zna koji put u protekla 4 meseca. Sledi dosadan život u 13 kvadrata, malo svađanja, nekoliko prepiranja uz često gledanje u plafon i poneko pivo. Par izlazaka, par klubova, par mini napijanja i mnogo spavanja.

Čekao sam odlazak u Madjarsku. Čekao sam neku promenu. Čekao sam konferenciju.

Konačno sam stigao u Budimpeštu i sve je polako krenulo…

To be continued.. 

Time of my life

Palim cigaru pred polazak, jer znam da je u evropskim vozovima zabranjeno pušenje tako da koristim poslednje minute da uživam, jer u sledećih 16 sati to neće biti moguće. Ulazim u vagon i krećem…

Malo se plašim, jer znam da neću spavati narednih 15 dana. 12 kana konferencije i 3 dana puta, ali sam spreman na taj izazov. Posle kraće pauze u Minhenu, nastavljam za Rotterdam i stižem rano ujutru, ne dovoljno rano da ne kasnim na početak sastanka.. Ulazim u prvi taxi, plaćam vožnju 8 evra (realna cena je oko 3 evra) i stižem.

AI office. Posle nekog provedenog vremena sa tim osobama, koji vode organizaciju od 50 000 ljudi, shvatam pravu ideju, cilj i viziju koja se krije iza AIESEC-a. Globalna mreža, nove strategije, redefinisan koncept NGO-a, poboljšana AI struktura, kako uključiti sve mlade osobe na svetu u AIESEC, su samo neke od mnogobrojnih tema koje smo diskutovali. Počinjem da razmišljam da li je ovo moj maximum u AIESEC-u ili još mogu više..Zapravo da li uopšte to želim?

Za 5 dana, imam samo 2 sata da obiđem Rotterdam. Grad kao da je iz 2150-e godine, ogromne ulice prepune ljudi, najrazličitiji spomenici, prelepe zgrade, opasni klubovi. Evropa je to. Po završetku sastanka, pakujem se na brzinu i psihički se pripremam za putovanje do Beograda u trajanju od 27 sati. Deo gde ja ludim jer nemam šta da radim u vozu ću samo preskočiti. Stižem u Beograd, nema se vremena za opuštanje. Spavam 6 sati i krećemo na NatCO.

Ahh, srećan sam i to osećam.. Posle dugo vremena sam raspoložen i smejem se.. Oko mene su ljudi koji mi nešto znače u životu i kojima, nadam se, i ja nešto značim. Ceo MC je tu, Tanjica, Djalke, Boka, Radić :), Acko, Ilija, Julia, Boža (kao da je tu), Anči i drago mi je da ih vidim posle Kenije, dugo je vremena prošlo, barem je meni tako izgledalo. Maša, Dušan, Dule, Mohi, kao faciji su spremni, manje više da se ne lažemo, al ja znam da ćemo na kraju da pokidamo.

Posle prve večeri i flaše vodke dolaze prvi delegati. Raspoloženi, nasmejani, nikako umorni, spremni za 6 dana konferencije. Ponovo sam official key holed, čuvam MCP kandidate u karantinu, pijemo, igramo,  pričamo, opuštamo se, koliko je to u tom trenutku moguće. Prolazi i taj dan. Sve je spremno za dolazak članova.

Autobusi pristižu, check-in sarvšeno funkcioniše, svi se smeštaju u sobe i kreće konferencija. Opening, FON, ALFA, EF, BBA, VA, KG, NS, NIS, SU, SK, Faci, OC, Chair, roll call-ovi, shout-ovi, ljudi igraju solo, palice, sessioni, polivanje novog MCPja, All around the World party, Morning plenary, pauze za kafu, žene i alkohol, glista, Evening plenary, punishementi, gosip box, love doctor,Willy, Moussier Tombola, energizeri, Fairytale party, gitara u lobiju, štrumfovi, ALFAni i ALFAnke, borovnička, Home grupa, finansijeri, AIESEC Serbia 2015, ponovo žene i alkohol, Youth2Business Forum, free massage, gala večera, nagrade, Barabar, EF Parodija, St. Partick night, Gregor, Djuki, Jeca, Old EB, SNP, DjoleX, Maja, Taca, Mitić, veče veterana, inicijacija, NST, Baljkas, Tamarica, SLAM, Vegas night, Ankić, Dankić, Branka, Tomović, Alex, Sonja, EB ALFE, Corporate bitch, self-reflection, 10 minuta spavanja u lobiju, Closing plenary, Maca, Graci, Nadica :), Sugar Cube-ovi, post meeting i povratak za BG. Neverovatno i savršeno iskustvo !

Dan proveden sa neAIESEC drugarima uz pivo, pakovanje i povratak za Ljubljanu. Dolazim u svoj MC stan od 13 kvadrata, ležem u krevet, gledam u plafon i samo mi jedna rečenica prolazi kroz glavu: „Welcome back to reality !“

 

Step by step, day by day

Cini mi se da sve vreme, od kad sam stigao ovde, pisem o nekim losim stvarima koje su mi se desile, i da se nista pozitivno nije dogodilo od kad sam dosao.

Ali evo, posto sam pre tri nedelje odlucio da resavam probleme na svoj nacin, posto sam obecao sebi, a i drugima, da se necu vise nervirati ni oko cega, situacija je postala jako bolja. Zapravo nista nije bolje, generalno je isto, cak su se neke stvari i pogorsale, ali je meni, sa ovim stavom ili ovakvom filozofijom, nazovite kako god zelite, koju trenutno imam, zaista super.  Isplanirao sam ovaj mesec i po tim nekim principima se vodim i veoma ih postujem.

Budjenje uz dorucak. Vise ne moram da budem u kancalariji od ranog jutra, tako da jedem bez zurbe i panike da cu zakasniti na dogovoreno radno vreme, jer u slucaju kasnjenja 10 minuta, gubim jedan, od cetrnaest dana godisnjeg odmora.  Jel sam napomenuo da radim volonterski u nevladinoj organizaciji!?

Kafa u svom domu, a ne iz automata za 30 centi kao ranije. Internet, vesti, blic, B92, njuz J, twitter, facebook, skype… Sada vidim da su ovo neke sitnice koje su mi nedostajale i bez kojih, ja barem, zaista ne mogu. To tek shvatis kada ti neko oduzme tvoje ustaljene navike koje si izgradio kroz zivot!

Fleksibilno radno vreme u kancalariji, rucak u omiljenom restoranu, gde se uvek lepo ispricam sa kelnerom iz Srbije, koji mi pritom donosi vece porcije, specijalno za mene. Verovatno mu nedostaje domovina, kao i meni!  Bilo je potrebno da nadjem nacin da izbacim sav stres i svu negativnu energiju koju sam imao, tako da posle kratkog odmora kuci, svako vece odem na trening. Po zavrsetku treninga ,iako iscrpljen i umoran, osecam se, verovali ili ne, zdravije i opustenije!

Veceri provodim uz internet, odgovaranje na mailove, chatovanje sa drugarima iz Srbije i sveta, povremeno pogledam neku epizodu razlicitih serija, za veceru plazma i mleko pa caj od sumskog voca i najzad krevet. Na ovo se trenutno svode moji dani ovde.

Ali…uzivam u tome!