Život u Evropi

Otišao sam u Sloveniju da radim u AIESECu u periodu od godinu dana. Pokušaću da predstavim događaje koji će mi se dešavati za vreme mog boravka ovde. Ovaj blog je isključivo za mene i moje prijatelje koje zanima šta radim, ali svako ko želi je dobrodošao da pročita i da komentar!

Godinu dana je prošlo, a ja nastavljam sa svojim avanturama!
Recent Tweets @BoraVasovic
Posts I Like
Who I Follow
Posts tagged "Beograd"

Poslednji dani u Ljubljani. Sada mi izgleda kao da sam pre samo nekoliko nedelja prvi put izašao iz voza upoznao moj MC tim i započeo mandat. Razmišljam o celom iskustvu i dok prolazim kroz postove na blogu prisećam se svega što se izdešavalo, dobro i loše, lepo i ružno… Ovaj blog mi je pomogao da sačuvam te uspomene, jer sad dok ga čitam, shvatam da je cela godina bila jako uzbudljiva.

Završavam sve stvari vezane za AIESEC Sloveniju da bih mogao da odem čiste savesti. Znam da sam uradio sve što sam mogao i na kraju ipak napravio neku pozitivnu promenu u zemlji. Godinu dana je jako dug period i prosto se vežeš za ljude i navikneš na jedan način života. Dok se polako pakujem, gledam u svoju sobu od 13 kvadrata, žao mi je što odlazim iz nje, jer sam ipak proveo 8 meseci života ovde. Opraštam se sa ljudima, istina ne sa svima, ali i nemam taj osećaj da odlazim zauvek, nego da sam samo privremeno odsutan i da ću se uskoro vratiti. Nije lako. Svašta smo proživeli zajedno ovde. Jedno poglavlje mog života je završeno. Možda sam mislio da ću biti srećan što odlazim, ali nije tako.

Dok krećem, kasnim na voz, jer vučem 3 kofera, rolere i bicikl. Ulazim uz zvuk pištaljke konduktera i krećem. Gledam kroz prozor u prelepe delove Slovenije i kroz glavu mi prolaze slike studentskog doma u kojem sam živeo, Kenije, Dubajia, ICa, timskih dana, SIMSa, žurki, Bleda, Ljubljane, Roterdama, NatCOa, nove godine, MCP izbora, Budimpeste, IPMa, Y2B foruma, Portoroža, raznih ljudi koje sam upoznao i zavoleo, poslednjih zajedničkih dana… Znam da će mi ovo biti jedan period života koji ću pamtiti zauvek.

A šta će se dešavati kada se vratim u Srbiji, ostaje da saznam.

Nešto što sam naučio tokom svog provedenog vremena u Sloveniji je da potisnem loša sećanja i da se više ne vraćam na njih. Znam da je u Mariboru bilo dosadno, ali sada se više ni ne sećam toga, kao da je bilo pre godinu dana, a ne pre jedan mesec.

Po povratku u Ljubljanu drug me je posetio, tako da smo imali jako uzbudljivu nedelju, počevši od toga da smo za 3 sata obišli celu Ljubljanu, uveče izašli u par klubova, ali što je najbitnije, išli na jednodnevi izlet na more. Pošto je ovo jedino more koje ću videti ove godine, odao sam mu počast time što sam ušao do kolena u vodu. Bila je hladna tako da nisam ni trebao da ulazim. Piran je jako lep, stare kuće, čiste plaže, riblji restorani, svež morski vazduh, stari grad, sa predivnim pogledom na more i planine. Ako bih pokušao da vam opišem arhitekturu, ne bih znao odakle da počnem, jer je jako specifična, vidi se uticaj austrijskog, italijanskog stila sa našim balkanskim tragovima.

Posle ludih nekoliko dana, odlazimo u Beograd, gde počinje jedan potpuno nov način života. Zaista mi je nedostajao moj grad, porodica, moji prijatelji, moja kola, soba, kuče… Jednostavno sam uživao u svakom provedenom danu, trudio se da ga iskoristim na najbolji i najproduktivniji način. Istina da je taj stil života trenutno za mene jako čudan, jer sam navikao na jednu rutinu ovde u Sloveniji, pa sam se trudio da to ne pokazujem ostalima i da se uklopim i ispoštujem svaki poziv koji sam dobio. Svakodnevni sastanci uz kafu ili pivo sa prijateljima je jednostavno nezamenjiv osećaj koji nažalost ovde ne poznajem.

Zatim sledi, meni po redu sedma konferencija koju sam čekao neko vreme, 99ti NatCO.  Kao i uvek mladi ljudi puni energije, motivacije, želje da promene nešto su mi povećavali raspoloženje iz dana u dan. Rad sa novim nacionalnim timom AIESECa Srbije kao i sa mojim novim timom su trenuci koje ću pamtiti. Naravno, ne može da prođe bez tematskih žurki, gde je svako veče bilo priča za sebe. Bilo je i jako lepih, ali i ne toliko prijatnih momenata koje sad više ne mogu da promenim i koji su mi ostavili neke ožiljke u sećanju. Konferencija je krunisana sa večeri veterana gde sam se po prvi put posle tri godine našao sa one „crne” strane AIESECa Srbije, uz tradicionalni SLAM kojeg se kao po istoj tradiciji ne sećam.

Konferencija je gotova. Trudim se da završim sve obaveze u Beogradu i narednih nedelju dana provodim sa novim timom, starim društvom, drugaricom iz Makedonije, viđam se sa svim ljudima koji mi znače, popravljam odnose koje sam pokvario na NatCOu, ali takođe ostvarujem kontake sa novim osobama koje sam upoznao i sa kojima sam proveo lepe trenutke. Polako se pakujem i dok se pozdravljam, objašnjavam da će mesec dana proleteti i da ću se vratiti i pre nego što počnem da nedostajem.

Na stanici ovog puta samo me jedan drugar ispraća. Dok ulazim u voz polako krećem da razmišljam šta me čeka u Ljubljani, kako da na najbrži način proživim ovaj mesec i odjednom shvatam da će se celo jedno poglavlje mog života završiti jako brzo…

Budimpešta. Da budem iskren, sada se više i ne sećam kako je bilo. Kao da je prošlo godinu dana, a ne samo jedan mesec. Obilazak grada.. centar, trgovi, mostovi, zamak, spomenici, kafići, klubovi.. Bio sam ovde zadnji put pre 8 godina, a i dalje se svega sećam. Odlučio sam da odem u jednodevni obilazak Bratislave, jer sam oduvek želeo da vidim ovaj grad. Stigao u 9 ujutru, uzeo mapu, prošetao se kroz centar, napravio par slika, kupio snežnu kuglu kao suvenir, popio nekoliko slovačkih piva, jeo gulaš i vratio se u Budimpeštu. Jako lepo proveden dan.

Konferencija zbog koje sam i došao je počela. 200 ljudi iz 100 zemalja su stigli. 12 dana napornog rada uz razne sessione, minimalne pauze i (ne)dovoljno lude žurke. Sve je prošlo odlično, bez zamerki. Pakujem kofer i sa svojim timom se vraćam za Sloveniju.

Ništa preterano nisam propustio time što nisam bio ovde mesec dana. Sve je isto. I dalje nekako preživljavamo i sastavljamo kraj sa krajem. Vidim da će tako biti i do kraja mog boravka ovde.

Jednostavno sam se navikao na ovakav život. 13 kvadrata mi više ne predstavlja problem, ostanak petkom i subotom uveče kući, mi je sada rutina, provođenje više od 10 sati u kancalariji jer nemam šta drugo da radim, mi se sada dopada i ne bunim se.

Ali moj jednolični svakodnevni  život ovde „pokvarila je činjenica da sam morao hitno da odem do Beograda na par dana. Što sam i učinio.

Ono čto mi se dopada je da svaki put kada se vratim zateknem nešto novo, kao što je na primer BusPlus uređaj  i začuđeni i zbunjeni kondukteri koji ne znaju dal mogu ili ne mogu da kupim kartu u autobusu.

Ostajem par dana, završavam sve što treba, planiram sa novim timom i uviđam da će ovo biti još jedna opasna AIESEC godina. Uspevam da se  vidim sa svima koje sam planirao, što me čini jako srećnim. Sve sam postigao i zbog toga sam zadovoljan.

Pakujem kofer i odlazim na stanicu. Ukrcavam se u voz, u toku puta shvatam da švercujem dva boksa cigara, ali lagano nastavljam da spavam i budim se u Ljubljani.

Od mog dolaska do sada sam samo trošio pare, jeo, pio i provodio vreme za lap topom. Ništa pametno nisam uradio, niti se bilo šta značajno dogodilo.

Valjda će se nešto uskoro desiti…