Step by step, day by day

Cini mi se da sve vreme, od kad sam stigao ovde, pisem o nekim losim stvarima koje su mi se desile, i da se nista pozitivno nije dogodilo od kad sam dosao.

Ali evo, posto sam pre tri nedelje odlucio da resavam probleme na svoj nacin, posto sam obecao sebi, a i drugima, da se necu vise nervirati ni oko cega, situacija je postala jako bolja. Zapravo nista nije bolje, generalno je isto, cak su se neke stvari i pogorsale, ali je meni, sa ovim stavom ili ovakvom filozofijom, nazovite kako god zelite, koju trenutno imam, zaista super.  Isplanirao sam ovaj mesec i po tim nekim principima se vodim i veoma ih postujem.

Budjenje uz dorucak. Vise ne moram da budem u kancalariji od ranog jutra, tako da jedem bez zurbe i panike da cu zakasniti na dogovoreno radno vreme, jer u slucaju kasnjenja 10 minuta, gubim jedan, od cetrnaest dana godisnjeg odmora.  Jel sam napomenuo da radim volonterski u nevladinoj organizaciji!?

Kafa u svom domu, a ne iz automata za 30 centi kao ranije. Internet, vesti, blic, B92, njuz J, twitter, facebook, skype… Sada vidim da su ovo neke sitnice koje su mi nedostajale i bez kojih, ja barem, zaista ne mogu. To tek shvatis kada ti neko oduzme tvoje ustaljene navike koje si izgradio kroz zivot!

Fleksibilno radno vreme u kancalariji, rucak u omiljenom restoranu, gde se uvek lepo ispricam sa kelnerom iz Srbije, koji mi pritom donosi vece porcije, specijalno za mene. Verovatno mu nedostaje domovina, kao i meni!  Bilo je potrebno da nadjem nacin da izbacim sav stres i svu negativnu energiju koju sam imao, tako da posle kratkog odmora kuci, svako vece odem na trening. Po zavrsetku treninga ,iako iscrpljen i umoran, osecam se, verovali ili ne, zdravije i opustenije!

Veceri provodim uz internet, odgovaranje na mailove, chatovanje sa drugarima iz Srbije i sveta, povremeno pogledam neku epizodu razlicitih serija, za veceru plazma i mleko pa caj od sumskog voca i najzad krevet. Na ovo se trenutno svode moji dani ovde.

Ali…uzivam u tome!