Finally on the same page

4 meseca su prošla. Nisam siguran da li da budem zadovoljan zbog odrađenog posla ili da krivim sebe zbog trenutne sitacije, koja i dalje nije najbolja. Ja sam se zaista trudio, i dalje se trudim i dajem sve od sebe, ali ne mogu sam. Prvi put posle ovih meseci sam poželeo da se vratim kući, kao da sam shvatio da ovo nije to što sam želeo i da neću dobiti to nešto zbog čega sam i otišao. Po prvi put sam javno rekao da ne znam da li ću da izdržim do kraja mandata.

Međutim prošlonedeljni sastanak mog tima i mene, sa osobom koja je zadužena za naš coaching je dosta promenio njihovu sliku i nadam se najzad im otvorio oči. Bilo je i vreme!

Od tada situacija je nekako krenula nekim svojim tokom, pošto su i oni sada, posle toliko meseci, uvideli da neke stvari jednostavno ne funkcionišu i da bi se uklopili, moramo da odustanemo od prvobitnih planova i ciljeva kao i naše vizije velikih dostignuća i nerealnih rezultata. Moramo da se utopimo u realnost Slovenije, da prestanemo da sanjamo da je sve moguće, kad zapravo nije. Prestali smo da se svađamo (barem ja sa ostalima) i napadamo jedni druge. Komunikacija se znatno poboljšala i verujem da će biti sve bolja i bolja.

Usled novonastalih događaja nemam na šta više toliko da se žalim, pa sam odlučio da vam napišem kako bi zvučale neke srpske fraze na slovenskom jeziku, koje čujem ovde svakodnevno.

Na primer:

-     Auu brate, ova riba je opasna!     -     Auu stari, mala je nevarna!

-     Zabranjeno pušenje!     -    Kajanje pripovedeno!

-     Mrš bre u pi*ku materinu!     -    Pizda!

-     Točeni veliki Jelen!     -    Eno točeno veliko Laško, prosim!

Iskreno ne mogu da se setim više izraza, jer svi pričaju srpski i kad god počnem da pričam na engleskom, ukoliko im kažem da sam iz Srbije, odmah se prebacuju na “naški” kao što kažu. A i meni je lakše da pričam neku, nazovi mešavinu sprsko-hrvatskog sa rečima slovenskog uz naravno beogradski akcenat!

Kao što se kaže, pričaj srpski da te ceo svet razume!

Step by step, day by day

Cini mi se da sve vreme, od kad sam stigao ovde, pisem o nekim losim stvarima koje su mi se desile, i da se nista pozitivno nije dogodilo od kad sam dosao.

Ali evo, posto sam pre tri nedelje odlucio da resavam probleme na svoj nacin, posto sam obecao sebi, a i drugima, da se necu vise nervirati ni oko cega, situacija je postala jako bolja. Zapravo nista nije bolje, generalno je isto, cak su se neke stvari i pogorsale, ali je meni, sa ovim stavom ili ovakvom filozofijom, nazovite kako god zelite, koju trenutno imam, zaista super.  Isplanirao sam ovaj mesec i po tim nekim principima se vodim i veoma ih postujem.

Budjenje uz dorucak. Vise ne moram da budem u kancalariji od ranog jutra, tako da jedem bez zurbe i panike da cu zakasniti na dogovoreno radno vreme, jer u slucaju kasnjenja 10 minuta, gubim jedan, od cetrnaest dana godisnjeg odmora.  Jel sam napomenuo da radim volonterski u nevladinoj organizaciji!?

Kafa u svom domu, a ne iz automata za 30 centi kao ranije. Internet, vesti, blic, B92, njuz J, twitter, facebook, skype… Sada vidim da su ovo neke sitnice koje su mi nedostajale i bez kojih, ja barem, zaista ne mogu. To tek shvatis kada ti neko oduzme tvoje ustaljene navike koje si izgradio kroz zivot!

Fleksibilno radno vreme u kancalariji, rucak u omiljenom restoranu, gde se uvek lepo ispricam sa kelnerom iz Srbije, koji mi pritom donosi vece porcije, specijalno za mene. Verovatno mu nedostaje domovina, kao i meni!  Bilo je potrebno da nadjem nacin da izbacim sav stres i svu negativnu energiju koju sam imao, tako da posle kratkog odmora kuci, svako vece odem na trening. Po zavrsetku treninga ,iako iscrpljen i umoran, osecam se, verovali ili ne, zdravije i opustenije!

Veceri provodim uz internet, odgovaranje na mailove, chatovanje sa drugarima iz Srbije i sveta, povremeno pogledam neku epizodu razlicitih serija, za veceru plazma i mleko pa caj od sumskog voca i najzad krevet. Na ovo se trenutno svode moji dani ovde.

Ali…uzivam u tome!

Roller coaster of emotions

25.09. Duboko razmisljam o svemu sto se desava oko mene. O svakodnevnim situacijama, dogadjajima, neslaganjima, svadjama, raznim preprekama, kao i radu u teskim uslovima. Da li znate kakav je to osecaj kada pre nego sto postavite pitanje, vec znate da ce odgovor biti ne! Posle nekog vremena, prestajete da predlazete, prestajete da iznosite svoja misljenja i stavove, jer znate da ce biti odbaceni.. Prestajete aktivno da ucestvujete u razgovorima, diskusijama, raspravama cak i u donosenju odluka. Ne obracate paznju na probleme koji nisu direktno povezani sa vama i ne zanimaju vas drugi ljudi.

Tada se okrecete ka sebi i pocinjete da radite stvari, koje vama odgovaraju i prijaju.

26.09. Slucajno sam polomio ekran na lap topu i sad ne radi. Ceo moj zivot je unutra!

27.09.  Zaista se lose osecam, nikada se nisam ovako osecao, ne mogu da disem, ne mogu da spavam, ne mogu da pricam sa ljudima, dosadno mi je, ceo dan imam utisak da sam pod stresom, osecam se tesko, ne mogu ni na sta da se koncentrisem, ne zelim da izlazim iz sobe, a ni ne zelim da budem u sobi, izgledam uzasno… Nemam ni sa kim da popricam, imam osecaj da krecem da ludim, besan sam, ljut sam, tuzan sam.. Nerviram se, ne mogu da se opustim, usecam se prazno i usamljeno. Svaki dan mi je sve gori i gori, i ne vidim izlaz, ne vidim uslov da bude bolje, polako prestajem da verujem u ovo sto radim, ne verujem u ljude, ne verujem u sebe.

Mozda zaista treba da prihvatim realnost i pomirim se sa tim.

28.09. Razmisljam o svojm drugarima i znam da cu uvek imati Dusana, Stefana, Milosa, Ajdara, Vidzora, Backeta, Vladu, Djalovica, Djukija, Cedu, Dobrija, Tamaru, Mariju, Marijanu, Jelenu, Alex, Bojanu i sve ostale koji su tu bili za mene i koji ce tu biti za mene. Keva, buraz, ker, kola, kuca, pare, svoja soba, teretana, svoj fax, povetarac, ALFA, AIESEC, Plastic i mnoge druge stvari su tu, i cekace me u BGu.. Uvek cu moci da se vratim, jer znam da imam ljude kojima je stalo do mene i na koje cu uvek moci da racunam.

30.09. Losa nedelja. Jako losa nedelja. Doziveo sam nesto sto ne mogu da objasnim.. Ali posle takve stvari, sednete, u mom slucaju legnete i zamislite se, duboko se zamislite. Zapravo i ne mozete, jer ne mozete da mislite, previse stvari vam je u glavi i ne mozete da se koncentrisete. Jedino sto mozete je da ne radite nista, ne mislite ni na sta , ne pricate ni sa kim, samo lezite sa svojim prazim mislima. Ono sto nastane kao rezultat je to sto ste i zelili od starta, jasan cilj ste upravo shvatili. Podvukli ste crtu, uvideli sta tacno zelite, sta vas ispunjava i cini srecnim. Morate da prestanete da se nervirate oko nevaznih stvari i da prestanete da obracate paznju sta drugi misle. Ako zelite da upalite cigaru, uradite to. Ako zelite da popijete pivo, uradite to i nemojte da slusate druge koje ce da vam kazu da ne valja. To je vasa odluka i samo vi znate sta je najbolje za vas.

Ja sada zaista znam sta je najbolje za mene.

Unforgettable experience - final part

Kisa pljusti. Sa svim koferima utrcavamo u prvi kafic da se sklonimo sa ulice i sacekamo da nas pokupe. Posle nekog vremena stize drugar i dok ulazim u kola, jedva gledam na oci, jako sam umoran, zelim samo da legnem i zaspim.

Ali nista od toga.. Odlazimo u popularni klub u Nairobiju na par pica i “live” Africki bend. Sve sam ovo vec video. Cekam da se ljudi izigraju i najzad krecemo u kucu gde cemo da prespavamo dve noci pre puta. Tamo nas docekuje 8 osoba i jedan beli zec sa kojima cemo deliti prostorije. Dobijam dusek, stavljam ga na pod, toliko mi se spava da zelim samo da se umijem, operem zube i spustim glavu na jastuk. 

Ali nista ni od toga.. Nema vode. Uz objasnjenje da je to normalna pojava i da se desava da voda nestane i na nedelju dana. Improvizujem, snalazim se nekako i uspevam da zaspim. U pola noci zec prelazi preko mene, budi me, al se ne obazirem.

Svanulo je. Da li mozete da zamislite Nairobi posle pljuska. Ne mozete i nemojte! Svaka rupa, kojih zaista ima poprilican broj, je puna vode, delovi ulice prekriveni blatom, grad ne lici ni na sta. Posle jednodnevnog obilaska, vracamo se u stan, gde je stigla voda, al zato nesta struja. Vise nije ni bitno, sutra letimo nazad. Ujutru dok se pozdravljam sa ljudima koje sam upoznao ovde, ne znam sta osecam, posle svega prezivljenog jednostavno sam ravnodusan. Ulazimo u taxi, izbegavamo nerede na ulici i odlazimo na aerodrom.

Dok cekam da udjem u avion prisecam se svega. Polomljenog kofera, Dubaia i nepodnosljive vrucine, kulturni sok koji sam doziveo po dolasku u Keniju, konferencije, ljudi, drugara iz Srbije, zurki, pivo uz vatru i Africku muziku, puta za Mombasu, plaza za “ne” kupanje, safarija, matatua, Nairobija… 

Sa osmehom na licu, zadovoljan i punog srca ulazim u avion i odlazim kuci!

The end

Unforgettable experience - part III

Ja bih jako zeleo da vam opisem put do Mombase, ali ma koliko se trudio, znam da necu moci da predstavim taj uzas i konstantni strah, koji sam prozivljavao svaki put kada smo preleteli preko neke rupe, skrenuli naglo u krivinu ili obilazili kamione po mrklom mraku. Posle 8 sati horora, stizemo u Mombasu, ulazimo u matatu i odlazimo u hostel.

Nakom sto smo se smestili u sobe odlazimo da vidimo jedinu stvar po kojoj je Mombasa poznata, a to su cuvene peskovite plaze. Zamisljam prekrasnu plazu sa lezaljkama, kaficima, koktelima, muzikom i svim ostalim stvarima na koje pomislite kada kazete “Raj na zemlji”! Umesto toga zaticem drugaciju sliku od one koju dobijete kada na Googlu ukucate “Mombasa beaches”. Plaza puna morske trave, bez kafica i lezaljki ( kasnije sam shvatio zasto se ljudi ne suncaju, bilo je potrebno samo da malo razmislim i skapiram da crnci nemaju potrebu za tim, zar ne J ). Na samoj plazi se prodaju razlicite vrste suvenira, marame, drvene figurice, autenticni zubi od ajkule, slike, tobrice, narukvice i sve ostalo sto vam nikada nece trebati i sto nikako ne zelite da kupite.

Sledeceg dana odlucujemo da odemo na safari, jer kakav bi to bio obilazak Afrike, a da ne vidite atrakciju po kojoj su najpoznatiji. Polazak u 4 ujutru, da bi smo stigli da vidimo izlazak sunca, koji cemo, kako ce kasnije da se ispostavi, da prespavamo. Ogromno prostranstvo, prelepi pejzazi i slike Afrike, prekrasni predeli, pocevsi od pustare preko savana, drveca i suma, uz blag vetar koji sve vreme duva i time ulepsava ovo putovanje. Ima svega…..osim zivotinja! Za 8 sati voznje uspeli smo da vidimo grupicu slonova, nekoliko zebri, tri zirafe, par bizona, jednog majmuna, kao i jednog lava, ako se racuna cinjenica da sam morao da zumiram aparat 16 puta da bih ga video kako spava…Nije bilo bas onako kao sto sam ocekivao, ali dobro, situaciju je popravilo Masai pleme koje nam je objasnilo njihov nacin zivota, pokazalo kako se pali vatra samo uz pomoc stapova i osusene trave, odigralo njihov tradicionalni ratnicki ples, dozvolilo da se slikamo sa njima i sve to za samo 10 dolara po coveku.

U preostalim provedenim danima u Mombasi, sam se vise plasio za komarce i malariju, prskao se svakih 6 sati autanom, jer nisam uzeo nikakve pilule prevencije radi, nego sto sam obilazio sam grad. Sa potrosenim zadnjim parama, ulazimo u autobus nazad za Nairobi, prozivljavam manje strasno putovanje i stizemo u glavni grad.

To be continued..

Unforgettable experience - part II

Sleteli smo u Afriku. Izlazim sa aerodroma, ulazim u drugarova kola i krecemo u avanturu po Nairobiju. Vozi se levom stranom ulice, ne postuju se semafori, pesaci pretrcavaju ulicu plaseci se za svoj zivot, kocnice se stiskaju na pola metra od automobila ispred, jednom recju ludnica. Idemo u vecernji obilazak Nairobija sa pauzom u lokalnom kaficu gde ispijam najpoznatije Kenijsko pivo Tusker. Nastavljamo sa nocnim provodom gde, zabave radi, trazimo prostitutke po zabacenim delovima Nairobija i time zavrsavamo ovo vece.

Petao me budi u 6 ujutru, perem zube flasiranom vodom, tusiram se vrucom vodom iz kofe, jer iz tusa ne curi nista. Ulazimo u matatu, lokalni mini bus i odlazimo na konferenciju. 500 ljudi iz oko 108 razlicitih zemalja se polako sakupljaju i samim tim pocinje najveci internacionalni kongres u AIESEC-u. Svaka zemlja se trudi da predstavi svoju kulturu i obicaje na najbolji moguci nacin i time ostane zapamcena medju ostalima, tako da na global village-u isprobavam vise desetina razlicitih pica i ogromne kolicine raznoraznih slatkih i slanih proizvoda.

Konferencija je tekla svojim standardnim tokom, od ranog jutra dorucak, preko dnevnih predavanja, rucka i sastanaka sa zemljama, do nastavaka session-a, debata, razmatranja, dogovaranja, ucestvovanju u diskusijama, postavljanju pitanja, dobijanja i nedobijanja odgovora, pauza za kafu uz druzenje sa delegatima sa Balkana, pevanju srpskih pesama uz zvuke gitare i naravno pripremanja za razlicite regionalne zurke. A na zurkama je bilo svega, pocevsi od trbusnog plesa i pusenja nargile na “Srednje Istocnoj” zurci, praceno klasicnim prenapijanjem i isprobavanjem svih mogucih alkoholnih pica na “Evropskoj” zurci, Chill out-u u ispijanju Tuskera pod otvorenim nebom, ispred vatre na “Kenijskoj” veceri, uzivanju u tradicionalnom bendu iz Indije i degustiranju neverovatnih azijskih pica na “Äzija Pacifik” zurci, kao i nezaobilazna “Karaoke” zurka uz pevanje pijanih delegata, i poslednje vece, gde je sve krunisano “Americkom” zurkom uz ogromne kolicine viskija i tekile.

11-ti dan konferencije se polako zavrsava i ja razmisljam o svemu sto sam iskusio, i trudim se da se prisetim svake moguce emocije koju sam proziveo. Smeh, suze, bes, sreca, tuga, histerija, nervoza, radost, zadovoljstvo, olaksanje, mir su samo neka raspolozenja koja sam dozivljavao, ali se uvek trudio da ih vesto sakrijem i sacuvam za sebe.

Uz gitaru i stari srpski rok, dok se pozdravljam sa drugarima, osecam tezak teret, jer znam da ih necu videti neko vreme i sa bolom u srcu ulazim u autobus za Mombasu.

To be continued..

Unforgettable experience - part I

4 ujutru, spremamo roll call jer naravno to nije bio “prioritet” ovih dana tako da se sada smisla i uvezbava.

Sve je spremno, pasos, karte, osiguranje, hrana za GV, zastava, majce, bookleti za kooperaciju, alkohol i jos svasta nesto, lepo i uredno spakovano u mom koferu, koji je po svemu sudeci tezi od dozvoljenih 20 kila.

Krenuli smo…i puf! Puce tocak. Puf! Puce drugi tocak. Ja ne verujem, ne znam dal da placem il da se smejem. Kofer je polomljen i moram da ga teglim, nosim, vucem, guram do zeleznicke stanice jer imamo voz za 30 min. Jedva koracam, znojim se, mrzim ceo svet. Udjoh nekako u voz, zadovoljan sto cu uspeti da se odmorim malo do sledecih muka u Becu. Posle nekog vremena uspevam da kupim nov kofer, stari slikam za uspomenu i bacam u djubre.

Posle par promasenih ulica, stanica metroa, uspevam da udjem u autobus za aerodrom i stizem na vreme da se cekiram za Dubai. Let kao let..hrana, film, spavanje…

Aerodrom u Dubaiu, ne buh znao kako da ga opisem, dovoljno je reci da ima 250 izlaznih kapija. Veliko, svetlo, cisto, mirisno, egzoticno mesto prepuno razlicitih ljudi svakakvih nacija, boje koze, vere, starosti… 6 je ujutru i krecem napolje u obilazak, jer sam nabavio tranzitnu vizu.

Sok. Vreli vazduh me opici po faci, telu, pocinjem da se znajom, u pitanju su sekunde i ceo sam mokar. I ako se obrisem, ne vredi, za 60 sekundi si znojav od glave do pete. Uzas. 

Al nema veze..spreman sam i takav krecem u avanturu. 

Metro—> Najvisa zgrada na svetu—> Najvisi i najluksuzniji hotel na svetu—> Kupam se —> Taxi—> Ostvro palmi i ogroman fancy hotel—> Akrarijum—> 2 Zgrade bliznakinje, jedne od najvisih zgrada u Dubaiu—> Metro—> Aerodrom… Iskustvo od 6 sati koje ne moze da se opise, al sam se prezadovoljan i presrecan vratio na aerodrom i zeljno iscekujem let za Nairobi.

To be continued..

I am getting old

Jutro je. Cimerka me budi u 7h, istina ne namerno, al ipak moze da bude malo pazljivija.

Ustajem tek u 10h i razmisljam koju cu losu vest danas da cujem. Mora da cujem neku. Za sada nije prosao dan, a da ne dobijem neku informaciju za koju nisam imao pojma da se desila ili ce se desiti, a koja itekako utice na mene. 

Dan je poceo. Sto sam vise ovde to mi se cini da postajem sve vise i vise asocijalan i povucen. Jednostavno u nekim trenucima mi najvise prija moja studentska soba i lap top. Osecam da bih mogao sate da provedem na taj nacin…Sto zapravo zadnjih nedelju dana i cinim. Imam godinu dana da istrazim grad, koji se po recima ljudi koji u njemu zive obidje za 3 dana! 

Dorucak, office, rucak, office, vecera, pa dom, na to su se trenutno svele moje obaveze u Ljubljani. I ako vec uveliko radimo, ocesam se kao da jos uvek nisam osetio pravi razlog svog dolaska, kao da mi nesto fali. To je i istina usled cinjenice da sam trenutno jedini MC clan u zemlji! Ocemo li se sakupiti vise, da najzad imamo sastanak svi zajedno u jednoj prostoriji bez Skype-a i mikrofona, da planirano na stolu, da se gledamo u oci. Nadam se da ce se i to desiti ubrzo.

Vece je. Dosta sam uradio danas ili ja barem tako mislim. Lezem na krevet sa pogledom u plafon i pocinjem da razmisljam o tome kako mi posle ovakvog tipicnog dana nista vise nije zanimljivo. Osecam da postajem matori cinik.

To me plasi…

Back to the Future

Date: 01.01.2012

Place: Ljubljana, Slovenia

" MC year 2011 was not as I hoped, I didn’t achieve all those things that I wanted, but I know I gave my best. I needed to close down one LC, because they were lacking of AIESEC spirit, weren’t attending conferences, weren’t creating any results and because of that were financially unstable. With other one, I made an agreement, in which if they want to remain LC, they will need to deliver curtain number of X and M until 31. December 2011. And they did..so they stayed LC..for now.

Yes, I went on IC in Kenya, met a lot of new and interesting people and had an awesome time there! I hooked up with Asian chick, and promise her I will come to Japan..one day. Also SIMS, where I was conference manager, was biggest and best conference in AIESEC Slovenia as far as people can remember. I enjoyed every second of it. But one of the best moment in MC year 2011 was my arrival on Winter NatCO in Serbia, where I was welcomed, from my ex LC ALFA, with huge respect and appreciation.

I can say that in these 6 months, I grow as a person and have shown myself and also whole AIESEC Slovenia, that I am really responsible and that I tried my best to achieve results.

Of course there were problems with closing/opening new LCs, financial issues, dept, recruitment, pocet, SIMS, Kick-off, MC, but all those challenges we, together as a team, did overcome..step by step, day by day !

Now, when I look back, only thing that I regret is the fact, that I should listen to myself more and I learn that I should have been more realistic and flexible.

HIGHLIGHTS: My personal vision is to gain and share knowledge by using all opportunities that MC term in Slovenia is providing and leaving legacy on which next generations will be proud of ! “

See u soon

Bora Vasovic 

Unknown feeling

Znate onaj osecaj kada se probudite rano ujutru sami u sobi u studentskom domu? Trenutak kada otvorite oci i shvatite da se nalazite u maloj prostoriji u kojoj jedva staju dva kreveta i dva radna stola?

Ja taj osecaj do juce nisam poznavao, al sam oduvek znao da ima tu necega zadovoljavajuceg, necega sto vas ispunjava i cini nekako srecnim. Da li je meni taj poseban osecaj nastao usled cinjenice da sam prepusten sam sebi, da smatram da sam postao odrasla, zrela osoba, koja je odlucila da ostvari nesto, da sad imam jedan potpuno nov i drugaciji zivot na koji nisam jos uvek navikao…ili sam se jednostavno ja tako osecao?

Vreme ce pokazati. 

HIGHLIGHTS: Bankomat mi progutao kreditnu karticu

Diners 

saznao da je musko sisanje oko 20 evra i kupio prvi put u zivotu mesecnu kartu za autobus po ceni od 19 evra !

 urbana